Textual description of firstImageUrl

Вилијам Шекспир | СОНЕТ 60




Као талас што жалу шљунчаном бежи,
Наши се тренуци журе ка свом крају
И сваки прошлом већ полако тежи,
А за место напред сви се отимају.

Рођење што с прва пуним светлом гори, 
Гмиже ка зрелости што круни се лако 
Његова се слава с кривинама бори,
Дарујући тренове уништене тако,

И време буши украсе младости 
Урезује боре на челу лепоте,
И истином гута природе реткости,

И његовој коси ништа се не оте, 
Али мој стих остаће да врсност слави,
Надам се, упркос руци што све млави.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана