Наши се тренуци журе ка свом крају
И сваки прошлом већ полако тежи,
А за место напред сви се отимају.
Рођење што с прва пуним светлом гори,
Гмиже ка зрелости што круни се лако
Његова се слава с кривинама бори,
Дарујући тренове уништене тако,
И време буши украсе младости
Урезује боре на челу лепоте,
И истином гута природе реткости,
И његовој коси ништа се не оте,
Али мој стих остаће да врсност слави,
Надам се, упркос руци што све млави.
• Препевао Стеван Раичковић
