Крило ветра вечерњег из даљине бурне
Тераше, крај гребења гранитног, у муку,
Јата према гнездима и једра у луку.
Свет ме окружаваше жалошћу што гуши.
Ох! бескрају таласа, поноре у души!
Сен-Мишел израњаше у мрак као гора,
Тамни Кеопс запада, пирамида мора.
Размишљах о Египту, недоступном блеску
Једне вечне осаме уснуле на песку,
О мрачноме логору смрти, где под камом
Сан чадоре царске испуњава тамом.
Авај! У тој пустоши коју моћним дахом
Бог прожима милошћу или црним страхом,
Све што човек подиже до небеског крова,
То је она гробница и тамница ова.
