И седећ, босонога, уз те трске младе:
док пролазих туда мишљах да је вила,
и рекох: "Хоћеш ли доћи у ливаде?"
Подиже на мене свој поглед охоли
што оста лепоти да на славље сећа,
и рекох:" Хоћеш ли, доб је кад се воли,
хоћеш ли у шетњу под сенком дрвећа?"
Брисала је стопе крај реке у трави:
кад по други пут загледа се у ме
у несташној деви мисао се јави,
Ох! како певаху птице удно шуме!
Како вода благо љубљаше обалу!
Угледах у трсци зеленој и пуној
девојчицу срећну, дивљу, устрепталу,
с косом у очима, и с осмехом у њој.
