Per amica silentia lunae.
Виргилије
Ведра месечина морске вале љуби.
Кроз отворен прозор најзад стиже лахор.
Султанија гледа море које плахо
Сребрним таласом црни оток руби.
Из руку, дрхтећи, пада јој гитара.
Слуша ... Пригушени звук одјеке диже.
Да ли турска лађа то с оточја стиже
Грчког, па веслима глухи одјек ствара?
Да ли корморани то роне, па вода
Као бисерје им с крила се расула?
Или то у море руши стене с кула
Злодух што звиждећи по тврђави хода?
Ко то крај харема узбуркава море?
Ни црни корморан кога њише вода,
Ни камење зида, ни милење брода
Чија дуга весла с валима се боре.
То су тешке вреће, где се јецај губи.
Ко тражи, наћи ће, ту, под таласима,
Како нешто људско миче се у њима...
Ведра месечина морске вале љуби.
