сједим немирна срца и чекам оног
којему ноћас дадох, безазлена,
преплашену птицу своје љубави.
У жарко црвеној маховини бријега
већ се заплиће јесен.
Затишје језера расте из полусвјена.
Што ћу чинити ако не дође онај
којему дадох своје срце?
(А ја му дадох срце као птицу
не мислећи ништа, зачуђена).
С тамних поља допире шапат ноћи.
О, срце моје! Не слушај шум трава.
У тугу ће те одвести.
Погледај:
вода је нестална.
А птице одлазе далеко преко бријега
за хладним сунцем.
