Али слутим што је такнуо у теби или мени глас
који је близу негдје рекао: никад.
То је ријека која се више не враћа у свој извор,
јер су јој обале договорене
с неким непознатим који чека у даљини.
То је цвијет који не силази више
у свој коријен јер се ондје населила будућност.
Никад.
Шумна трава неизгажених висоравни,
снијег на планинама љубичастим.
Осврни се за собом и гледај своје
Никад у трави слуха и вида нарасло у сјени руку сусталих,
у сјају жеље неугасле.
Обазри се, препознај своје
никад по ишчезлим низинама прострто.
И тешка мисао коју си зањихао постат ће блага,
јер је крај ње човјек неразумљив у својој самоћи.
А кад се он помакне у Ноћ
и у велики успавани простор,
испружит ћеш за њим своје руке и викнути: не одлази!
