Textual description of firstImageUrl

Весна Парун | НИКАД



Не знам гдје почиње празнина мора.
Али слутим што је такнуо у теби или мени глас 

који је близу негдје рекао: никад.
То је ријека која се више не враћа у свој извор,
јер су јој обале договорене 

с неким непознатим који чека у даљини.
То је цвијет који не силази више 

у свој коријен јер се ондје населила будућност.
Никад. 

Шумна трава неизгажених висоравни, 

снијег на планинама љубичастим.
Осврни се за собом и гледај своје 

Никад у трави слуха и вида нарасло у сјени руку сусталих, 

у сјају жеље неугасле.
Обазри се, препознај своје 

Никад по ишчезлим низинама прострто. 

И тешка мисао коју си зањихао постат ће блага, 

јер је крај ње човјек неразумљив у својој самоћи.
А кад се он помакне у Ноћ 

и у велики успавани простор,
испружит ћеш за њим своје руке и викнути: не одлази!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана