Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Весна Парун | МОНОЛОГ ПОСЛИЈЕ ЗВИЈЕЗДА



Чиме да те обдарим, моја душо,
Подарих ти слободу да гледаш
А ти мотриш да се наситиш
Откључах ти
Своје земаљско тијело
А ти си искала сунце
Животиње и биљке обављају неуморно
Слатке и замршене
Послове постојања
Камен и море раздвојени својим самоћама
Испитују неспокојни простор
У који су бачени ради човјека
И то је све што знамо
О нашим сутрашњим господарима
Чиме да те охрабрим,
Моја невидљива душо
Потребна ми је твоја патња
Да ме врати гласовима људи
И твоје безбрижно подржавање
Да ме здружи као одбјегли талас
С памћењем земље што се раздала кротка
Ритмичноме забораву
Своје савршене игре


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта