Textual description of firstImageUrl

Весна Парун | МОНОЛОГ ПОСЛИЈЕ ЗВИЈЕЗДА



Чиме да те обдарим, моја душо,
Подарих ти слободу да гледаш
А ти мотриш да се наситиш
Откључах ти
Своје земаљско тијело
А ти си искала сунце
Животиње и биљке обављају неуморно
Слатке и замршене
Послове постојања
Камен и море раздвојени својим самоћама
Испитују неспокојни простор
У који су бачени ради човјека
И то је све што знамо
О нашим сутрашњим господарима
Чиме да те охрабрим,
Моја невидљива душо
Потребна ми је твоја патња
Да ме врати гласовима људи
И твоје безбрижно подржавање
Да ме здружи као одбјегли талас
С памћењем земље што се раздала кротка
Ритмичноме забораву
Своје савршене игре



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана