насмијешена свила бих руке око твојих кољена.
Али ниси близу, и моја љубав за тобом неспокојна
не може да усне ни у ноћној трави
ни на валу морском, ни на љиљанима.
Да си близу. Да си барем тако
нестално близу као кишни облак
над изгубљеном кућом у долини.
као над морем сурим крик галеба што одлијеће
пред долазак олује у вечер пуну брига.
О да си барем тако тужно близу
као цвијет што спава затворених очију
под бијелим кровом снијега у тишини
камених шума, чекајући прољеће.
Да си близу, о мој хладни цвијете.
Само једном кретњом да си близу
невеселим вртовима мојим
што већ сахну клонути од бдијења.
Али ноћ је, и свијет је далеко.
А ја не знам мир твој. Птице твоје
с мојих су грана сашле. И сјај зоре
из мојих зјена одлази заувијек
у увријеђену земљу заборава
у којој је незнано име љубави.
