о, Бог зна ко сад плете,
чије сад носиш зеленкаде,
куда ти мисли лете?
Очи ће твоје пити трећи
и усне те црвене;
и нећеш у том смеху, срећи,
ни мислити на мене.
Ал' веруј, дико, то не боли,
друго је с чега стрепим:
духнуће часи мутни, голи,
за данима овим лепим.
Жаоке прве речи ружне
његове кад запече,
знај, ти си живот бедне сужне
почела оно вече.
Хладне ће воде оком лити,
у соби стида и тама;
и чекаћеш стас његов вити,
и плакаћеш ту сама...
И сетићеш се тада на ме
на опроштај наш холи –
а ја ћу знати то сред чаме,
и то ће – да ме боли.