леп као сваки отрован, без слога,
јалов, и што је само једном нико
у болној машти једног бившег бога.
К'о невеста, у болу сишла с ума,
оседела за изгубљеним војном,
ти блудиш с велом девичким, без шума,
вечито сама у звежђу безбројном.
И док све кружи где светови гусну,
по нити на миг невидљивих руку,
из мрака у мрак као мисô у сну –
ти јуриш у свом недокучном луку.
И ја те питам: зашто, куда, докле?
Је ли то занос који тобом влада,
и јеси л' срећна што те тако прокле
промисô хладна одређеног склада?
– Заглушена песмом сопствене брзине,
ја летим да летим, са срцем од леда,
кроз бескрај што зија, светлости и тмине,
и с оком што само у срце ми гледа.
Вијугање, крузи и враћања свуда,
жарке паре, земље и слеђена голет,
међу њима само мој пут не кривуда,
њега носи исти, одисконски полет.
Која себе гризе, бескрајности змија,
упила је у ме до два ока хола,
и ја својим трагом, што кô сребро сија,
непрестано сликам пречник њеног кола.
Ал' блудећи мимо свију, сред свемира,
ја вечито чезнем за учешћем друге,
што ће да разуме гордост моје туге,
и безгласни јаук мог вечног немира.
Скривена у тајну копрене ми лепе,
ја јурим кроз сфере, слуктим како шуме,
а планете трепћу, преплашено стрепе,
завидно и мрско погледају у ме…
Ал' ја им се ближим – док очајно блену –
и поносно срце у смелости грејем;
жар блискости пали косу расплетену;
ја отресем искре, јурећи се смејем…
Но слутим: опасност опиће ме једном,
миришући руже сунчеве црвене,
огањ ће да букне у срцу ми ледном,
и пашћу у сунце, и нестаће мене…
(1911)