Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | РЕПАТИЦА



Козмички цвете, ког не узбра нико,
леп као сваки отрован, без слога,
јалов, и што је само једном нико
у болној машти једног бившег бога.

К'о невеста, у болу сишла с ума,
оседела за изгубљеним војном,
ти блудиш с велом девичким, без шума,
вечито сама у звежђу безбројном.

И док све кружи где светови гусну,
по нити на миг невидљивих руку,
из мрака у мрак као мисô у сну –
ти јуриш у свом недокучном луку.

И ја те питам: зашто, куда, докле?
Је ли то занос који тобом влада,
и јеси л' срећна што те тако прокле
промисô хладна одређеног склада?

– Заглушена песмом сопствене брзине,
ја летим да летим, са срцем од леда,
кроз бескрај што зија, светлости и тмине,
и с оком што само у срце ми гледа.

Вијугање, крузи и враћања свуда,
жарке паре, земље и слеђена голет,
међу њима само мој пут не кривуда,
њега носи исти, одисконски полет.

Која себе гризе, бескрајности змија,
упила је у ме до два ока хола,
и ја својим трагом, што кô сребро сија,
непрестано сликам пречник њеног кола.

Ал' блудећи мимо свију, сред свемира,
ја вечито чезнем за учешћем друге,
што ће да разуме гордост моје туге,
и безгласни јаук мог вечног немира.

Скривена у тајну копрене ми лепе,
ја јурим кроз сфере, слуктим како шуме,
а планете трепћу, преплашено стрепе,
завидно и мрско погледају у ме…

Ал' ја им се ближим – док очајно блену –
и поносно срце у смелости грејем;
жар блискости пали косу расплетену;
ја отресем искре, јурећи се смејем…

Но слутим: опасност опиће ме једном,
миришући руже сунчеве црвене,
огањ ће да букне у срцу ми ледном,
и пашћу у сунце, и нестаће мене…

(1911)



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана