и такао се груди мојих, жут:
ко да не беше места на том свету
другог за његов бол и његов пут.
И ко да мени задње жеље своје
предаде болник на самрти, тих;
мисли се тихо замрачише моје
и сенка паде ћутања на њих.
Какав ми даде аманет? Што мени?
Ко ми га посла? Рад чега? Шта знам!
Кад ново лишће светом зазелени,
аманет, можда, проклијаће сам.
Закружио је лист у тихом лету
и такао се груди мојих, жут.
Сусрели смо се једном на том свету,
а везао се заувек наш пут.
