затвори ми очи ћутањем;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем.
Биће моје, тмуло од горчине,
зажелело туђег живљења:
једног трена сопствене даљине,
једног даха без противљења.
Пољуби ме, зачарај ме, сведи
сасуд срца до изливања;
обај душу, узми је, изведи,
да почине од пребивања;
да, у трену заборава, тобом
живим као сенка лутањем,
склопим очи уморне над собом,
и исчилим у те ћутањем.
