Велимир Живојиновић Масука | ЛЕТО

Подне на подне легне
загаситим ћутањем.
Небо се слегне.

Лето полегне
у сенке светлосним лутањем.

Забруји, расте
тешкога звона брујање.
Полете ласте.

Срце са бронзом срасте
у тучне молитве хујање.