Textual description of firstImageUrl

Велимир Живојиновић Масука | ПОД ХРАСТОМ



Дошао сам; сео. Знали смо се давно, 
није се ништа зачудио храст. 
Окриље ми је сачувао тавно, 
и понудио ми тако једноставно 
мир свога крила и ћутања сласт. 

И ћутали смо дуго. Он је благо 
погледом некуд лутао кроз дан: 
жалио небо побледело наго, 
тешио цвеће прецветало драго, 
скупљао грањем умор света рâн. 

Онда је рекô – (утехе је било 
безмерно добре у карању том) – 
- Ниједно срце и ниједно крило 
није ти меко и удобно било 
кô маховина у подножју мом. 

- Једну сам душу тражио у свету, 
рекох, да видик свој поделим са њом. 
- А искидао сопствену у лету, 
и нашô опет на исходу мету: 
ћутање своје на подножју мом. 

- Да, да... – Не збори! Слушај како кључа 
рађање мисли, понирања ход 
кроз жиле моје; како се клобуча, 
навире, буја, док се заобруча 
сокова чежња у радосни плод. 

Овако сâм, у чврсте земље кори 
удубен, видим свих токова пут; 
све што се рађа, расте, дише, бори, 
све то кроз моје лишће зажубори, 
по душа свака дотакне ми прут. 

Не тражи једну! Дах, она пролети, 
нит конац мисли завезаће њу. 
Свију се, свију дотакни и сети, 
у сваку од њих своје гране сплети,
да с твојим цвећем цветају и мру.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана