Textual description of firstImageUrl

Велимир Рајић | НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”… 
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена; 
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе, 
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи? 
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи: 
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим 
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне: 
Сва патња што си пис’о њој, ко жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне 
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже! 
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба 
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
"Проста ти била моја љубав жива!”

Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | MOJ SAJT ™ - DESIGN