Textual description of firstImageUrl

Велимир Рајић | МОЈ САН



Ја снивам, будан, мало, тихо место 
ту мала кућа, мала -али моја, 
у трави, сниска, старинскога кроја 
руменог сунца зрак последњи несто 
живота древног дах последњи престо… 
на трави, после умора и зноја, 
ја седим, срећан; покрај мене моја 
малена драга, а међ нама место 
где наше дете скакуће и цупка, 
час тату свога за бркове чупа 
час сечну траву; бере мами цвеће 
aл тад, глас један, као прасак грома 
у свести јекне: ”то је слика дома 
што никад, никад, никад бити неће.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана