Ал’ кад бих к Вама дошао и сео,
Одлучив чврсто срце да отворим,
Осетио бих, свагда, како горим,-
При првој речи увек бих се сплео.
И зато, увек, ја хтео не хтео,
О другом чему са Вама говорим;
У души љуто самог себе корим,
Што нисам само мало више смео,
Па да за сутра више не одлажем,
Но да Вам, лепо и учтиво, кажем:
“О, госпођице, ја Вас лепо молим,
Не замер’те ми што ћу рећи сада:
Ви томе, можда, нисте тако рада,-
Ал’ ја Вас много, здраво много волим!”