Од тога часа, у груд’ма ми плану
Нов пламен који тако слатко жеже,
од ког далеко црне мисли беже,
И који мелем привија на рану.
И мени зора к’о да једном свану:
По мрклој ноћи, где северац реже,
Ослави јутро дивотно и свеже,
И сјајно сунце први пут ми грану.
Ја жељах да сте вечно покрај мене;
Да моја љубав никада не свене;
И венац лепих жеља ја сам плео.
Ал’ кад сам крај Вас био, ја сам дуго,
И врло дуго, казив’о све друго,
Само не оно што сам рећи хтео.
