О, зар је грешно волети, млад бити?
Нашто је, онда, Бог ствар’о човека
И варао га да га срећа чека, -
Кад сам му кида најдивније нити?!
Ил’ што је мор’о баш у једном свити
Сав бол земаљски, и наредит’ нека
Сва осећања, танана и мека,
у душу му се, сва, морају слити?...
А, можда, Бог је, преко њега, хтео
Да Себе слави, да му се свет цео
Још диви, да га верује и моли...
И у тој слави што човека трати
Бог заборавља утехе му дати: -
Бог, можда, не зна да то њега боли...
