Ја отпутовах. Дан раније, ми смо
По зимском дану прошетали мало.
И тад ми, успут, беше на ум пало
Од куће да Вам пошаљем једно писмо...
И доста дуго видели се нисмо.
Колико мука то је мене стало!
До душе, ја сам пис’о, ал’ нимало
Не беше налик на љубавно писмо
Што Вама послах. Кад, једнога дана,
Ја Вас угледах сред Калемегдана,
Међ младим борјем, и у полутами.
И место к Вама да полетим слепо,
Ја Вас поздравих, учтиво и лепо,
Јер тад, на жалост, не бејасте сами.