То што ме судба пасторчетом створи!
Колики терет моју душу мори!
И како душа преклиње, и моли!
И моје срце живо је, и воли.
Ал' о том једне не сме да прозбори!
И, као жижак, само себе гори...
О, нико не зна како љуто боли!
Па где су оне земаљске дивоте
Рад којих човек Бога благосиља?
Зар има Бога? Вере? Поуздања?...
О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
Ни друге наде, осим очајања!
