Textual description of firstImageUrl

Томас Харди | БУЂЕЊЕ




Када ноћ се дизала,
А зора већ увукла под њен вео,
У поворци што се низала
Студених облака, као леш бео,
Осетивши страх,
Ону коју љубим
Раскривену угледах
У цртама грубим.
Да, спознаја се створила
У магновењу – не хтеде да мине –
И њену чар је уморила,
Што надмашаше све из њене близине,
Те неста без трага
Ко облака позлаћење,
И откри се да је драга
Тек обично створење.

Беше тек примерак слабашак
Земаљског нам просека бедног,
Који не обасја бар зрачак
Оплемењених манира, ума вредног.
Очи сам склопио
Да бих мисô утро
И у бесвест утопио
То што научи ме јутро.

О, визијо грозна, што настаје
Кад главна узданица пада
И кад се с њом руши, растаје
Све оно уз што се свија нада!
Одлази! Истина то није,
Та бити неће
Да згодитак ми је –
Срећка без среће!

⧫ С енглеског превео Борис Хлебец



    Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
    Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана