Textual description of firstImageUrl

Тодор Манојловић | ИЗ ДНЕВНИКА

Забележићу још и смирену јесењу ноћ
Изгубљеног и лагодног лутања
Дуж гломазних скоројевићких палата
И суморних заборављених старих уских плотова,
По широким безбојним новим улицама
И покуњалим пустим сокачићима,
У чијем се тада местимично прошараном
Испрекиданом мраку титрало, крило
Много необуздане чудне поезије.
На афишама и фирмама биле су исписане
Фантастичне песме и кабалистичке речи
Које смо домишљански везивали међу собом
И са звездама изнад нас.
Јер звезде су нам биле сасвим блиске,
Висиле су у грању још зеленог дрвећа
И падале су често као ватрене шишарке,
Негде, низ хоризонт од црне кадифе.
Дужину улица и заспалих позних часова
Кратили су наши разговори и ћутања,
Из којих су искрсавале тренутне нове звезде
И ноћни лептири сјајнији, лепши од оних
Што су лепршали око сијалица.
тако смо ишли дуго, дуго за временом
Што измиче – и хватали смо за крила
Ишчезавајуће тренутке; напослетку
У сетном светлу сивог праскозорја,
Држала је још само рука руку,
У знак завршетка игре и опроштаја.

(...)



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des