Сада мисли на мене;
Неко ко ми је мио
Доћи ће изненада,
Пружиће ми руку
Изнад бедема даљине
И заборава
И рећи ће блиско и топло:
"Ја сам —"
И бескрајно суро међувреме
Одсуства, усамљености,
(О, досада тмурих вечери,
Сумор мутних јутара...)
Ишчезава, као дим
У златном усклику сунца —
И у нашим се рукама спајају
Дражесно Некад и узбуђено Сада
У чврсту и блештаву
Дохватљиву Стварност.
Ко да се вратисмо
Из једног бесмисленог метежа
Сабласти и аветиња...
Блажена вечерња ведрина,
Изаткана од рујног злата
Сунчевог, и од сећања,
Разапиње над нама
Свој китњасти шатор,
Спрема нам пир за којим чезнусмо.
И један нови, ваздушнији,
Сјајнији и тамнији стих
Ниже се тихо
И тајанствено
Уз витку песму
Коју смо започели некада,
Младићски ведро,
Под срећним јабланима
Очинских предела.