Textual description of firstImageUrl

Тодор Манојловић | БРАЗДА



Сваки од нас повлачи, урезује
(О, са колико грча и бола често!)
По једну бразду у духовни простор,
Један невидљиви зрак —
Који ће ваљда имати да засија,
да запламти једном када се рујне и жуте руже
Смираја сурвавају славно у сутон
И на модром пурпуру неба засветле јасно
Васионске тачке безбројних звезданих јата
И оштро успламтеле мислене нити;
Цео један чудно изукрштан,
Испресецан заслепљив геометризам
Што не може да зрачи
У тупом свакидашњем светлу.

На тамном пурпуру ноћи огњене бразде
Постају јасне, одају своју тајну и смисао:
Блистава алемска мрежа, у којој се хватају,
Којом хватамо и распоређујемо неуморно
Звезде, сазвежђа и онај део бескрајности
Чијим се дахом и пламеном
Напаја и расветљује чаробно
Овај наш скучени туробни живот крви и земље.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана