Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.
У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!
На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесна,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.
И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.
