Тиха је харфа ваздушна
Кад поноћ окрзне је успут
И прене жице иза сна.
Час трептај потресних јој звука,
Час нагло тајац разастрт,
Ко да се ропцем њина мука
Одазива, пред саму смрт.
На дашак најмањи зефира
Стреса се струна плашљива...
Чини се – анђеоска лира
На небу тужи, прашњава!
О, тад и душа наша с круга
Земнога – лети бесмртном!
И прошлост као мртвог друга
Грлили бисмо безмерно.
И како нам је вера жива,
У срцу сунце припекло!
Ко да је, река невидљива,
Жилама небо протекло!
Ал небо није нама дато!
Губимо брзо горе дах –
Зар божански је огањ зато
Да ништавни га дише прах?
И тек што, придигнути боком,
Тај дивни прекинусмо сан,
Да бојажљиво, мутно око
На трен хоризонт види сав –
Кад отежала глава стаде –
А један зрак јој узе вид –
Стаде – ал не у мир! – да пада,
Већ у сне мучне, у сновид.
