Ови јауци, то нисам ја, премда сам их збиља уздисао.
Мој прави живот, ја сам само дисао.
Јер ја живим и кад пјесма умре.
Ја живим и кад патња мине.
Има у мени немира драгог, а има и моје ширине.
Ја пуштам и другог да говори за ме.
А и сам говорим друге саме.
Ја не марим човјек бити ако сам умио људе боговски рећи.
О, ја.
Ја сам од себе и мањи и већи.
О, ја.
Мој други и мој трећи.
Ја не сањам о срећи. Но не сумњам о срећи.
Гле овог двојства и тројства мога:
Има у мени тмине,
Но има у мени и ведрине,
И моја дивна слога.
