као што су биле и како су прошле,
и ти црни дани, и те плаве ноћи,
и љубави , чедне, страсне, добродошле;
једном тамо послије хиљада, хиљада
и хиљада љета опет ћемо наћи
иста свјежа чула, иста срца млада,
и тај њежни осмијех, благи и домаћи.
Тада опет једном над свладаним гробом
мотрит ћемо свемир новим освјетљењем.
Владат ћемо опет својим росним собом,
и љубавним плачем и пожарним хтијењем;
само ипак неће тада, надајмо се,
да нас јоште тару ове бриге ружне,
и да полет у вис догађаји косе
и пламен за женом наше усне кужне.
– Па да барем тада, за тисућ тисућа
и тисућу љета, и још много веће,
примимо на наша срца уздишућа,
као никад послије, један уздух среће.
