и плачи;
но мени пусти да будем јачи;
ја нећу ући.
Мрзи ме да гледам своју младост.
Мрзи ме да ме прошлост веже.
И у биједи има радост
што нема мреже.
Ја немам мреже, ја немам веже.
Ја губим себе десетљећа.
Има у мени помама цвијећа,
и још имам равнотеже.
Чему се враћати на стара мјеста?
Ја мрзим гробља и старину,
и цијеним свјетло и ширину:
постоји цеста.
Имају куће старе и нове.
Туђе.
Ја немам куће.
Ништа ме не зове.
Тридесет година путовања,
брда проклетства.
Без посла и без занимања,
без средства
Сотоно, не дај ми кући.
Анђеле, плачи.
Ја страдам, ја сам јачи.
Ја нећу ући.
