како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад!
И бити слаб, и немоћан,
и сам без игдје икога,
и немиран, и очајан.
И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звијезде на небу.
Без сјаја звијезде удеса
сто сијаше над колијевком
са дугама и варкама.
– О, Боже, Боже, сјети се
свих обећања блиставих
што си их мени задао.
О, Боже, Боже, сјети се
и љубави, и побједе
и ловора и дарова.
И знај да Син твој путује
долином свијета туробном
по трњу и по камењу,
од немила до недрага,
и ноге су му крваве,
и срце му је рањено.
И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.
И нема сестре ни брата,
и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.
И нема нигдје никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.
И сам и самцат путује
под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,
и кому да се потужи?
Та њега нитко не слуша,
ни браћа која лутају.
О, Боже, жеже твоја ријеч
и тијесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.
Та бесједа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.
Па нек сам кријес на брдима,
па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова!
О, Боже, тек да доврши
печално ово лутање
под сводом који не чује.
Јер мени треба моћна ријеч,
јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.
Горак је вијенац пелина,
мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.
Јер ми је мучно бити слаб,
јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,
када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад!
