Немају све ствари непрекидне везе.
Многи лист чезнутљив горко сунце спржи,
Цијели комад душе угине од језе.
Има и у мени хладан ходник смрти,
Има тријем костура и дворана леша.
И у мозгу мојем млиница се врти,
А драге љубави трг немило мијеша.
Тко смије да каже: срце жртвовати?
Ипак срце вене, дио за дијелом.
Изгубљено никад више се не врати,
Никада се више надат срцу цијелом.
Нисам умро једном, него два-три пута.
Питање ме мучи: што ми још преоста?
И само невриједни какав траг мој плута.
Кад могу да волим, често већ је доста.
Склоности и среће гаде борца тријезна,
Који не опрашта изгубљену меку.
Свак се чуди новом, и већ нитко не зна
Кад погибе један свијет у човјеку.
