Textual description of firstImageUrl

Тин Ујевић | СУТОН У ЧОВЈЕКУ

Не може све што се вољело да се држи,
Немају све ствари непрекидне везе.
Многи лист чезнутљив горко сунце спржи,
Цијели комад душе угине од језе.

Има и у мени хладан ходник смрти,
Има тријем костура и дворана леша.
И у мозгу мојем млиница се врти,
А драге љубави трг немило мијеша.

Тко смије да каже: срце жртвовати?
Ипак срце вене, дио за дијелом.
Изгубљено никад више се не врати,
Никада се више надат срцу цијелом.

Нисам умро једном, него два-три пута.
Питање ме мучи: што ми још преоста?
И само невриједни какав траг мој плута.
Кад могу да волим, често већ је доста.

Склоности и среће гаде борца тријезна,
Који не опрашта изгубљену меку.
Свак се чуди новом, и већ нитко не зна
Кад погибе један свијет у човјеку.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des