Ове су ријечи црне од дубине,
ове су пјесме зреле и без буке.
– Оне су, тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме ко пружене руке.
Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
и каткад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а моје сузе дати ће ђердане.
Но оне само имати ће цијену,
ако их једном, у перли и злату,
колајну видим славно објешену,
љубљено дијете, баш о твоме врату
