некада брзе на дјело као муња, некада саме,
онда руке саможиве свих руку што се клоне,
руке пријегора, тихе, без рекламе.
Има руку што су потоци на којима лопоч цвјета,
друге су руке лотоси процвали у лепезу.
Има промјена руку кад грч у шаку лијета,
других руку што ледом описују језу.
Имају руке сликара и руке мирних писара,
као собе у које осим дана не улази нико.
Има руку жуљевитих и болних надничара,
гдје се на кружнице слова раденик гледати свико.
Моје су руке као из наћава гдје се тијесто мијеси,
моје су руке тијесто у очекивању кваса.
И мало подробности нехајне руке реси,
па нити јавно се истиче на њиви утјешна бразда спаса.
Има руку што носе сатове и рукавице,
голих од искона према напору што се грче.
Има руку што желе бити огледало, бијело и округло лице,
али их набиру числа и мрље од пера мрче.
Руке безбрижне, јесте ли звијезда, цвијет, рашље, ријека, или град кућа?
свакако једно хладовито и хировито мјесто
с бљесцима, с прагом дједа, с плијесни и пјевом усред прућа -
гдје се голубице спуштају као на пријесто.
