То је срце.
Издајничко понекад.
Као моје.
Отворено на прву цифру.
Један поглед.
Са безазленошћу детета
што само је код куће.
Са осетљивошћу за зов фока.
За пса без узице.
Слепило пред семафором.
За преносиоце
неуротичних громова.
Или онај сувишак нежности
коју само танак зид
коморе дели од слабости.
Где спава мисао.
Тужна звучна виљушка.
Где писмо пружа корен
као платан зањихан
барокним отпором лирике.
Где пригушена светла уче ме
да пратим скривене плесаче.
Танго замишљеног.
Уистину видим срцем.
Стенограм му је
дубок и јасан.
Као птица ватре одлучна
на танком рубу.
У снеговима егзистенције.
Запис дуг и многострук.
Као траке око груди
малих царева Истока.
Прерана мудрост.
Више пута пресавијен свитак.
Камен иза наречја изгубљеног.
Још неокушаног.