Твоје свешчице
увезане акварелом!
Руком шивене. Умакле
порезницима и огласима.
Решеткама баркодова.
Стројевима артикала
у шумама отетим шуми.
Са мирисом дуње у теби.
Једноставне и зреле
попут плода палог у шаку.
Тако природно несавршене.
Као напор памћења
да споји раздвојено.
Листиће које неко из доба
наталожених светлости
дечак рецимо из било које
године што допире до увек
кида из твог нотеса.
Цепајући видик.
Заклањајући сунце.
Стајући на најлепше место
пропланка што болно је
јер у њему не може
пронаћи свој одраз.
Прикрива се још увек пољима
које није хтео прећи.
Шаље вести исте и певне.
О незамењивој љубави.
Принудном одсуству.
Нестрпљиво исцепкане
улазнице за никуд.
Ничим огрејане
латице у снегу.