Да певам а да то не будем ја.
Рубље на конопцу да сам.
На чистом ветру странице
бела застава предаје.
Мрежица нерава и опис листа
изнутра што живи испод имена
које изнајмих друмовима
куд упуте се очи што роне
изненадну блискост.
Иако лаких речи нема.
Промајна су врата иза којих
склоних векове недостајања.
Писма теби што лепа су
због одговора које ми шаљеш.
Ни тежина текста не постоји.
Можда тек густа сенка говора.
Вакцина у штиву што сабира
изгубљене крајеве прича.
Суза из ампуле што поглед учи
да лизне каменчиће и песак.
Ниске земље. Пре него што
зађе у пределе залистака.
У само срце ствари.
Те руком оне које у мени
као да нема могу погладити
побуну ружа. Убрати овај дан.
И за трен један као никад бити
то нежно то страшно биће смисла.
