све сам напуштенија.
Тај глас што чини да њишем се
дашком приче у одустајању.
Када све је ту а милује
као павит изгубљеног.
Тај глас што ван структуре
живахног бивања речима
само је вид приљежности
једне исте прерушене самоће.
Закуца на окна споља.
Шапа безумно
отераних љубимаца.
Мраз стрпљив и упоран
из зиме што није довршена.
А стиже у нежно доба.
Кад све почиње.
