Нико се не би погнуо да узме ни новчић од стотину перпера.
Знаменит колико збирка
епоха из које се откотрљао.
Све и да је покушао
новчић би остао заглибљен
у асфалтној меласи улице.
Толико је било врело.
Бар да затрепери говорило се.
Да пирне. Да дуну ветрови.
А они су се тискали и жаморли.
У учионицама удеса
усавршавали су клинасто писмо
резбарењем на клупама.
На дворишним стаблима.
По табли неба и ноћним зидовима
развијали су подругљив идиом.
Подгуркивали се и смејали.
Скривени. Непредвидљиви. Још увек деца.
