Нико се не би
погнуо да узме
ни новчић од
стотину перпера.
Знаменит колико
збирка
епоха из које
се откотрљао.
Све и да је покушао
новчић би остао
заглибљен
у асфалтној
меласи улице.
Толико је било врело.
Бар да затрепери говорило се.
Да пирне. Да
дуну ветрови.
А они су се тискали и жаморли.
У учионицама удеса
усавршавали су
клинасто писмо
резбарењем на
клупама.
На дворишним
стаблима.
По табли неба и ноћним зидовима
развијали су
подругљив идиом.
Подгуркивали се и смејали.
Скривени.
Непредвидљиви. Још увек деца.
