Кад испраћам те чиним то као да довршавам читање
поглавља што ће одмах
изнова започети у мени.
Јер већ те ишчекујем.
Бројим тренутке
и памтим трајање.
Као река што ни у добима
суше не признаје празнину.
Увек нешто на доковима
нађе епипатски галебић.
Голуб од свих мањи.
Могу га држати на длану
или увећавати у значају
и гајити бескрајно дуго.
Ако пробудим се
а све још постоји.
У твојој шаци на узглављу
склопљеној.
Као Анкреонтов фрагмент
љубави и зебње.
