Кад испраћам те
чиним то
као да
довршавам читање
поглавља што ће
одмах
изнова започети
у мени.
Јер већ те ишчекујем.
Бројим
тренутке
и памтим
трајање.
Као река што ни
у добима
суше не
признаје празнину.
Увек нешто на доковима
нађе епипатски
галебић.
Голуб од свих
мањи.
Могу га држати на длану
или увећавати у
значају
и гајити
бескрајно дуго.
Ако пробудим се
а све још
постоји.
У твојој шаци
на узглављу
склопљеној.
Као Анкреонтов фрагмент
љубави и зебње.
