Представа без пробе.
Тело без мере.
Глава без размишљања.
Не знам улогу коју играм.
Знам само да је моја, незаменљива.
О чему говори комад,
одгонетати морам тек на сцени.
Рђаво припремљена за почаст живота,
тешко подносим наметнути темпо акције.
Импровизујем, мада се гадим импровизација.
На сваком кораку спотичем се с непознавањем ствари.
Мој начин постојања осети се на устајалост.
Моји инстинкти су потпуно аматерски.
Трема, објашњавајући ме, још више ме понижава.
Срећне околности осећам као окрутне.
Неповратне речи и покрети,
недобројане звезде,
карактер као плашт у трку закопчавам –
то су жалосне последице те наглости.
Да је бар једну среду одвежбати на време
или бар један четвртак још једном поновити!
И ето, већ петак долази с непознатим сценаријем!
Је ли то у реду – питам
(храпавим гласом,
јер ми иза кулиса нису дозволили ни да се искашљем).
Варљива је мисао да је то само површан испит,
одржан у провизорној просторији. Не.
Стојим усред декорација и видим како су солидне.
Удара ме сложеност свакаквих реквизита.
Окретна апаратура делује већ дуго.
Попаљене су чак и најдаље маглине.
Ох, уопште не сумњам да је то премијера.
И што год да учиним
претвориће се заувек у оно што сам учинила.
