свети Сенан пусто острво потражи;
шумели су вали око места тога,
а острво женска не походи нога.
На мору олуја... Кроз страхоту ову
морнари у помоћ светитеља зову.
Валови се гоне, вихорови боре,
муње небом пламте, громови се хоре...
С барке коју вихор догна до отока
изађе девојка небеснога ока.
Од страха јој мокре уздижу се груди,
Сенан збуњен...То га још више узбуди.
„Олуја ме до вас догна“ ‒ она поче ‒
„примите ме под кров за тренутак оче.
Док се ја осушим, ви се мол'те богу
да дâ други ветар, да се вратит могу!“
– „За време“ – он рече – молићу се, дете,
али на острву остати не смете;
монасима женске – супротност су права;
треба ићи хитро, јер се већ смркава.“
Он клече и очи диже горе,
нестаде олуја, утиша се море;
разведри се небо, месец поче сјати,
а девојку мокру ветрић морем прати.
Сенан, после, сања сваке ноћи драге,
девојачка недра и очи јој благе:
ах, посла' је у мраз, да је болно следи,
и забранио јој часак исповеди!
Па кад вихор, опет, по мору захуји,
он на барке брижно мотри у олуји:
ако бура женску и опет допрати,
он ће је код себе на исповест звати.
Ал' узалуд чека и каје се туде...
Сенан опет натраг врати се међ' људе.
Отада се монах и жени окрено:
брине и за душу и та тело њено.
