у тамне душе и тела,
да их осветлимо.
Губили се у мраку и налазили.
Заборављали путеве који су водили натраг.
Ноћивали тамо где нико није смео.
Варали се мислећи да смо на површини,
као и обратно, када нам се на почетку
чинило да смо већ у дубинама.
Гасили нам се погледи од дима
који је избијао из ватре додира
и осветљавајући поноре душе и тела
наилaзили на наша лица
уплашена од неверице
која се питала: Има ли смисла?
Сваки твој додир је устоличење тренутка,
а мој, наслућивање њега.
Ти си била једна половина света,
ја – друга...
Сада смо одвојени од свега.
Ти си три четвртине света јер си с неким
ко је исто то и за тебе.
Ја моју половину још не делим.
Чекам да дође неко ко има више,
неко ко непрестано израња
из својих дубина.
