У пустом парку, низ слеђене стазе,
минуше начас две чудне приказе.
Очи су им мртве, а усне им троме
једва чујне речи са напором ломе.
У пустом парку, низ слеђене стазе,
дозваше прошлост две чудне приказе.
– Да ли се још сећаш давног жара свога?
– А зашто желите да се сетим тога?
– Да л' задрхтиш када неко ме спомене?
Да ли у сну виђаш моју душу? – Не, не.
– Ах! ти давни дани кад смо усне своје
спојили у срећи! – Да, да, могућно је.
– Сијаше нам нада са неба модрине!
– Нада је одбегла у небеске тмине!
Корачаху тако кроз траву свелу,
само ноћ је чула реч им невеселу.
(1868)
• С француског превео Данило Киш
Пол Верлен – СЕНТИМЕНТАЛНИ РАЗГОВОР
У староме парку, усамљеном, ледном,
Две сенке се среле у тренутку једном.
Очи су им мртве, говоре све тише:
Ни речи њихове не чују се више.
Две сени, по мраку, у парку се среле
Па речима прошлост оживет би хтеле:
– Сећаш ли се оних дивних успомена?
– А што да се сећам тих прошлих времена!
– Да ли твоје срце још за мене бије?
И да л' је у твом сну још мој лик?
– Није!
– Ах, ти дивни дани! Љубавно чезнуће,
Па сусрети: чести пољупци...
– Могуће.
– Па велике наде! Небо увек зрачно...
– Наде су отишле, сад је небо мрачно!
Тако корачаше сред ноћне тишине.
А ноћ само чула разговоре њине.
• Превод Трифун Ђукић
