О незнанки која љубит би ме хтела,
И која ме, вечно другачија и врела,
Воли и сву душу с мојом душом спаја.
Јер она ми схвата срце пуно ваја,
Схватила је, авај, мене чим ме срела.
Само она може, с мога бледог чела,
Отклонити сету и дати му сјаја.
Не знам је ли смеђа, црна или плава.
Име јој звучношћу својом очарава
Као име оних које живот уби.
Као поглед кипа и њен поглед дрема,
А њен глас, озбиљан, и тих, док се губи,
Сећа на глас драги оних којих нема.
