Textual description of firstImageUrl

Пол Валери | РАВНОДНЕВИЦА



Мењам се... Ко напушта ме?... Мирно лишће
стаблу које видим слама стас...
Руке су му уморне да ми тајне стишће:
тишина је моја изгубила глас.

Моја душа, ако њен пој бејаше врутак
са песмом својих капи,
сад је вир дубоки где далеки облутак
над гробом птица зјапи.

У лежају песка што као прах је мекан
спавају ми изгубљене стопе,
а ја жив се спуштам под сенке и чекам
с руинама својим да се стопе.

Месечарку Душу изгубљену гледам
кроз водени чисти вео
чији мир и време квари мехур један
том гробу да би одолео.

Сама себи, можда, прича и опрости,
ал' подлежућ склопљеним очима,
напушта ме верна и, пуна кроткости,
оставља ме мојим удесима.

Испуњава срце несхватљивим криком,
а то се срце што залуд бије
с Персефоном гложи над Еуридиком
чија прса носе ујед змије...

Клонули сведоче наших нежних дана,
о сунце, као љубав у нама,
с паклених те жала благост несвладана
неповратним зове обалама.

Јесени, чистото! о самоћо голема
од туге и од слободе!
Разумем тек оно чега више нема;
сјај бива све што оде.

Док се ја везујем за свој поглед камни
у суровом и устрајном Зашто?,
сенка трепавица, један дрхтај тамни
измеђ МЕНЕ и мене је засто...

Каква вечност драге одсутности мину
и окончасе изненада?
Лаганим покретом подели годину
један лист што пада.

Слабо, суво лисје, блистави остаци,
мени ваш шум крти,
а ти, бледо Сунце, последње стреле баци
на време што дрхти...

Да, будим се најзад, јер ветар јесењи
зграбио ме тужним летом својим;
сав тај руј са златним трубама ми смета
и ја се срдим и ја постојим.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана