Ја сам као царство, касно, близу краја,што барбаре бијеле како иду гледа,
Акростихе кујућ лијене стихе реда,
Слога златна, болна од сунчева сјаја.
У осами душа од досаде пати.
Крваве су битке, кажу тамо доље,
О, немоћни што смо, слаби и без воље,
Без жеље да радост живота се врати!
О, не моћи хтјети, о, чак нити хтјети!
Ох, испили све смо! Батхил, смиј се тише!
Ох, испили све смо, ријечи нема више!
Само пјесма једна ватри намијењена,
Један роб нехајни, што свеђ некуд лети,
И досада нека, бол непребољена.
