Насред речнога моста седи прозебла птица ноћимодрога кљуна и ногу слепљеног перја до смрти.
Под мостом тече река и вал многи доле ће проћи
незнано, исто ће бити ко живот обичан овај шкрти.
У звуку умире јецај далеког зова рањене звери
коју само птица на мосту може добро да схвати,
ко може даљину незнану да осети и тајну да измери
када у једном обичном звуку слух птици огрлати?
Без свега песма није имала онога за своје речи
да би последња младост вриснула силним зовом.
Ти, водо, испод моста реци: Ко ће птицу да излечи
у остављеној чедности под једним кровом?
