Textual description of firstImageUrl

Паун Петронијевић | БЕЛА ПЕСМА



Пена је небо напета чела и нигде краја од јаве чисте.
Облаци модри уморна игра, облаци бели нестална пена,
и нигде части добре лепоте и сенци смреке – шумске бисте,
па је дубина празна и нема и носи јутро зелена зена.

Пена је живот врелога хата и нема краја стази што ходи.
Путељци бели, путељци сиви губе се као игра равнице.
Пена је младост највеће жеље и пена жубор у свакој води
што пеном брашно у млину точи белога зноја беле пшенице.

Пена је јава и пена снова у кутку неке невине њиве
што плодом жели да роди здравим бојећ се града и беле туче.
Пена је бела на вранцу жустром што лудо јури дигнуте гриве
слепога вида од беле пене кружећи вечно данас ко јуче.

Пена је поље цветова белих и све је бело до белих бреза.
и све је пена до бескраја и ништа нема вечно до пене.
Пена је јато голубова на лицу смеха и усни реза
жарене страсти пропете змије у врелој крви беле жене.

Носим сву пену вирова река испод стабала стихија, бура,
и сам сам пена и ништа нисам до бео уздах кречњачке стене,
корице беле хајдучког ножа од дуге чаме и крв побели
и ништа нема изван свих страна до белих стаза и беле пене…



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана