Textual description of firstImageUrl

Паун Петронијевић | БАЛАДА О ЊОЈ



Ти си за мене јутро препуно белине дана
и вече тмурно од слутње будуће ноћи.
Ти си све, и ништа на овом цвету рана,
све што је прошло касом и што ће галопом доћи.

Ти си муња што сине и небо што кишом јеца,
уморна звезда снова и уздах болних груди.
Ти си нога нечија, ма чија, што од пропасти клеца,
Све што је тако добро и што не воле људи.

Ти си даљина чедна којој се не види краја
и мирис пун живота у свему што је једно.
Ти си пресована круна и звезда без сјаја,
уморно сироче хлеба које умире гладно.

Ти си за мене слутња немирна попут ата
и циљ већ дохваћен рукама једне злобе.
Ти си празнина, тама – највећи грумен злата,
у овом урнебесу јурења празне собе.

Ти си уздах на јави, и башта пуна цвећа
у којој вену страсти за осмех твојих груди.
Ти си тишина снена и бура највећа,
што дела часна на страшне муке суди.

Ти си злослутна врана и весник свих лепота,
рањава вена тела и хитра срна беса.
О, ти си пламен – ватра, и напор свих живота,
који се рађају непозвано и гину у тами леса.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана